(Čang Žo-hju)
Kad u proleće nadođu vode, reka
se pretapa s morem; iznad talasa
blistavi Mesec nailazi sa plimom.
Po uzburkanoj vodi, on prati talase
do u beskraj; nijedan prevoj na reci
ne može izmaći mesečini.
Protiče reka, i hiljadama okuka
oivičava mirisna polja; Mesec
obasjava rascvalu šumu, kao da je
popalio inje ili da s neba tuče
neuhvatljivi grad, a beli pesak, na
ostrvcima, postaje nevidljiv čim ga
potraže oči.
Reka i nebo su iste boje, bez
truni oblačnog praha. Sav uskipteo,
Mesec je sam na svodu.
Ko beše prvi čovek što vide
Mesec nad rekom? Meseče rečni, kad
poče da sijaš za ljude?
Promiču pokolenja, jedno za
drugim, bez kraja, a ti si iz leta u
leto, Meseče rečni, uvek isti. Ne
znam, Meseče rečni, koje si ljude
obasjavao; jedino vidim tu reku što
teče bez zastanka.
Beli se oblak, sam na nebu, gubi
u daljini; na ovoj obali, međ setnim
javorovima, kakva me teška muka
spopada? Čiji li je to čun što brodi
ove noći? U kojoj se to kući, na
mesečini, misli na onog što ode?
Avaj! Nad jednim paviljonom,
daleko, Mesec bdi, zasipa mesečinom
halje i ogledalo jedne žene. Zastor na
vratima od žada se navlači, ali
Mesec ne odlazi. A i za reku drugu,
što sprema kamen za pranje odeće, on
je još uvek tu...
Sad se njih dvoje pogledom traže,
ali se ne mogu čuti:
''Htela bih da krenem za zrakom
mesečine'', kaže ona, ''i da ti svetlim;
ali čak ni divlja guska, što tako dugo
leti, ne zna da svetlost prenese; a
ribe i zmajevi, i kad se raspomame,
samo zatalasaju vodu. Prošle sam
noći, dokona, sanjala kako opada cveće.
Proleće upola prođe, a ti se još ne
vrati.''
Reka odnosi proleće, i zatreće mu
trag. Iznad obale, Mesec klizi na
zapad. Sada već sasvim nagnut, uranja
u morske magle. Između velike Stene
i Bistre Reke dug je i predug put.
Može li ko da uzjaše Mesec da
bi se vratio kući?
Zalazak njegov natapa tugom i
reku i drveće.
(Pesma je nastala u periodu između 618-907 god.
Od ovog pesnika, o čijem se životu ništa ne zna, ostale su samo dve pesme.)
Нема коментара:
Постави коментар