MESEČEVO SREBRO Miroslav Antić

Ne priznajem rastanke
i nikad neću
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek niče
Kada na samom početku priče
vreme zatreperi i stane
baš kada bleda
još prazna zora
mesečevo srebro ućuti
i kada zamre let povetarca
što dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane
Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noći i zore sjajem
I zato ne dam, i zato neću
i zato rastanke ne priznajem
Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim
Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi
da razvejano seme maslačka
tvoj vetar nosi
i sipa u šarene misli neke
u žute duge na modrom tlu
Zato ne dam i zato neću
Zato moj odraz još vešto krije
istih osmeha tajne daleke
Zato ću uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu
Još uvek naš cvet negde niče
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri sleću
Svi su rastanci tužne priče
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad neću.

.Volim te Pol Elijar

Volim te za sve žene koje nisam upoznao 
Volim te za sva vremena u kojima nisam živeo 
Zbog mirisa velike pucine i mirisa toplog hleba 
Zbog snega što se topi i prvih cvetova 
Zbog žednih životinja kojih se covek ne plaši 
Volim te zbog voljenja 
Volim te zbog svih žena koje ne volim 
Jedino u tebi ja se dobro vidim
Bez tebe ne vidim ništa nego široku pustoš 
Izmedu nekad i danas 
Postojale su sve te smrti što sam ih ostavio za plotom 
Nisam mogao probiti zid svog ogledala 
Morao sam uciti život slovo po slovo 
Kako se zaboravlja 
Volim te zbog tvoje mudrosti koja nije moja .
Zbog zdravlja
Volim te uprkos svim obmanama 
Zbog tog besmrtnog srca što ga ne zadržavam, 
Ti misliš da si sumnja, a nisi nego razum 
Ti si veliko sunce što mi na glavu seda,kad sam siguran u sebe sama

KADA BUDEŠ STARA William Butler Yeats

Kada budeš stara, sijeda i u snima,
Drijemat ćeš kraj ognja, čitajuć polako
Ispustit ćeš knjigu, sanjati o blagom
Pogledu, kojeg očiju ti skriva dubina.

Voljeli su mnogi časke tvog veselja,
I ljubav im bila prava ili kriva,
Tek ti jedan čovjek dušu punu želja
Ljubio, i tugu, što ti lice skriva.

Naginjuć se tužno k žaru svog kamina,
Šapni, kako ljubav nas je ostavila,
I sad hodi iznad planinskih visina,
Gdje je posred zvijezda svoje lice skrila.

O glupo srce Sergej Jesenjin

O, glupo srce, ne tuci!
Sve nas je varala sreća,
tek prosjak se kobi sjeća…
O,glupo srce, ne tuci!

Mjeseca žute šare
krošnjama kestena teku.
Lali skrivam u šalvare
glavu pod koprenu meku.
O, glupo srce, ne tuci!

Nekad smo prava djeca,
i plač i smijeh odjednom:
dok neki vječito jeca,
radost je suđena jednom.
O glupo srce, ne tuci!

Života varka ne uspi.
Nove se napijmo snage.
Srce bar sada usni,
ovdje, u krilu drage.
Života varka ne uspi.

Možda će i nas otkriti
usuda lavinska struja,
na našu ljubav odvratiti
pjesmom k’o u slavuja.
O, glupo srce, ne tuci.

Ne budi daleko od mene Pablo Neruda

Ne budi daleko od mene ni jedan dan,
jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug
i čekaću te na nekoj stanici
kad negde daleko spavaju valovi.
Nemoj otići ni samo jedan čas, jer tada,
u tom času, spoje se kapi nesanice
i možda će sav dim što traži svoju kuću
doći da ubije i moje izgubljeno srce.
Jao, neka se ne razbije tvoj lik na pesku,
jao, neka ne lete tvoje vedje u odsutnosti:
ljubljena ne idi od mene ni za trenutak,
jer u tom otići ćeš tako daleko
da cu obići zemlju ispitujući
hoćeš li se vratiti ili me ostaviti da umrem.

Šta sam? Ko sam? Sergej Jesenjin

Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
živeo sam kao usput, kao da sanjam,
kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.

I tebe sad ljubim po navici dete,
zato što sam mnoge ljubio, bolećiv,
zato usput, ko što palim cigarete,
govorim i sapćem zaljubljene reci.

„Uvek“ i „ljubljena“ i „upamtit ću“,
a u duši vazda ista pustoš zrači;
ako dirneš strast u čovekovu biću,
istine bez sumnje nikad nećeš naći.

Zato moja duša ne zna šta je jeza
odbijenih želja,neshvaćene tuge.
Ti si, moja gipka, lakonoga brezo,
stvorena i za me i za mnoge druge.

Ali, ako tražeć’ neku srodnu dušu,
vezan protiv želje, utonem u seti,
Nikad neću da te ljubomorom gušim,
nikad neću tebe grditi ni kleti.

Šta sam? Ko sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
i volim te usput, ko da sanjam,
kao i mnoge druge na toj zemlji.

Ti ne voliš i ne žališ me Sergej Jesenjin

Ti ne voliš i ne žališ mene,
nisam više mio srcu tvom?
Gledajuć u stranu strast ti vene
sa rukama na ramenu mom.

Smiješak ti je mio, ti si mlada,
riječi moje ni nježne, ni grube.
Kolike si voljela do sada?
Koje ruke pamtiš? Koje zube?

Prošli su ko sjena kraj tvog tijela
ne srevši se sa plamenom tvojim.
Mnogima si na koljena sjela,
sada sjediš na nogama mojim.

Oči su ti poluzatvorene
i ti sanjaš o drugome nekom,
ali ljubav prošla je i mene,
pa tonem u dragom i dalekom.

Ovaj plamen sudbinom ne želi,
plahovita bješe ljubav vruća–
i ko što smo slučajno se sreli,
rastanak će biti bez ganuća.

Ti ćeš proći putem pored mene
da prokockaš sve te tužne zore.
Tek ne diraj one neljubljene
i ne mami one što ne gore.

I kad s drugim budeš jedne noći
u ljubavi, stojeći na cesti,
možda i ja onuda ću proći
i ponovo mi ćemo se sresti.

Okrenuvši drugom bliže pleći
ti ćeš glavom kimnuti mi lako.
“Dobro veče”,tiho ćeš mi reći.
“Dobro veče, miss”, i ja ću tako.

I ništa nam srca neće ganut,
duše bit će smirene posvema –
tko izgori, taj ne može planut,
tko ljubljaše, taj ljubavi nema.

УТЕХА Владислав Петковић Дис

Мисао се губи, нестаје и тоне
у долини плача, где се нада купа,
где страдања живе, где се сузе роне
и где точак патњи клопара и лупа.

И док мисо спава, клонула, у миру,
извија се љубав на крилима ноћи,
и са собом носи разлупану лиру,
и креће се, лебди по мојој самоћи.

Као ехо среће, без шума и гласа,
преко тајних снова висинама стреми,
као зора небом зрачно се таласа,
као вече у ноћ губи се и неми.

И траг јој остаје, и слика се ствара:
Небо плаво, ведро, као њено око,
поглед који прича, теши, разговара,
појима и воли и гледа дубоко.

Ја осећам душу и своју и њену:
Обе, вечне, стоје на једном осмеху,
на једном простору, у далеком времену,
које каткад ступа и шапће утеху. 

Život je rijeka Vladimir Pavić

Život je rijeka što brzo teče
i nikad ne znaš što sutra nosi.
Kad jednom priđeš oceanu smrti,
uzvodno ne možeš, bez obzira tko si.

Onda te preuzme vjetar morski
pa se u visoke oblake digneš.
Padneš ko obična kapljica kiše;
do nove rijeke ponovno stigneš.

Pa opet tečeš; nose te struje
i vrte virovi sreće i tuge.
Ne ideš kud hoćeš, plutaš kud moraš,
jer vezan si nitima nebeske duge.

Dok slijediš svoje sebične želje,
nose te vali ko trulu granu.
I uvijek moraš nizvodno ići,
jer sve rijeke teku na jednu stranu.

Nekad si na vrhu, nekada na dnu,
a nizvodno dolje čeka te slap.
Onda se uskoro u ocean sliješ,
pa zatim ponovno postaneš kap.

Sreća Mira Alečković

Vremena jednog dana nećemo imati više
da putujemo svetom, putnika dva sreće žedna.
Slapovi bele pene zaklokotaće tiše
i zakoračićemo u susret gustoj tami
i noć će doći sudnja za nas što nismo krivi
za nas koji smo sebi već presudili sami
jer smo ljubavi hteli, hteli mnogo više
nego što su je nama doneli naši dani.

U paprati nespokojstva naša se sakrila sreća
snegovi su je onda pokrili gusti i legli
a mi smo išli puteljkom što rasputnici vodi
uvalom skliskom i strmom grbili snove i pleća
i ispravljali ih odmah s tugom od bola čednom
verujući da mora ta sreća da se rodi.

Smešili nam se jedni i koreli nas drugi
a mi smo uporno svica tražili u ovoj tami
i videli smo oči koje nas gledaju blago
i podsmeh koji nas tuče kroz konce ledene kiše
i nismo bili sami

i nismo bili sami
jer onih koji vole uvek je mnogo više.

VERNOST Desanka Maksimović

Gajim cvet da te zakitim kad se vratiš.
Ničije oči ne smeju na njega pasti,
ničije oči do tvog povratka.
Niko sem tebe osetiti ne sme
kako mu je duša mirisna i slatka.

Pred ljudima spuštam zemlji oči,
čuvam ih za tebe kad se vratiš,
neka budu pune kao jutarnji zdenci,
kad priñeš u njima radost da zahvatiš.

Učim za tebe u potaji pesme,
niko od ljudi njime tople zvuke
pre tvog povratka nikad čuti ne sme.
Zapevaću ih tek kad izdaleka
spazim da ti si mi ispružio ruke.

Smiri napaćenu dušu, smiri,
čuvam srce do tvog povratka.
Sva patnja, ma kako duga bila,
tad činiće mi se da je bila kratka.

Zagrljaj naš biće dug kao čekanje,
biće dug beskrajno.
Uzeću te u suton na svoje grudi
i pustiti tek u jutro sjajno.

Gajim cvet da te zakitim kad se vratiš.
Preda te s' cvećem uvek ja požurih.
O, biće opet hiljadu dana sreće
posle hiljadu suznih i tmurnih.

Hazarski rečnik - Milorad Pavić

Posadila sam ruže u tvoje čizme,
Iz tvoga šešira raste mi šeboj.
Dok te čekam, u svojoj jedinoj
I večitoj noći, po meni veju dani
Kao komadići pocepanog pisma.
Sastavljam ih i sričem slovo po slovo
Tvoje ljubavne reči.
Ali, pročitati malo šta mogu, jer
Ponekad se pojavi nepoznati rukopis,
I uz tvoje pismo zapadne komadić -
Nekog drugog pisma,
Umeša se u moju noć neki tudji dan,
I tudje slovo.
Čekam kada ćeš doći i kada pisma i dani
Više neće biti potrebni.
I pitam se:
Da li će mi i tada pisati onaj drugi,
Ili će biti i dalje noć?

Nisi ti još Željko Krznarić

Nisi ti još prošla ovim putem skrivenim,
ne znaš ti kako se kroz ruševine jutra
oprezno korača, kad imaš pravo na samo jedan pogled...

Kad iza sebe ostavljaš mrvice plača i nema te tišine koja tako boli
od one koja se pod kožu zavuče. Nisi ti još...
Nisi u napukim zidovima noći osetila nemoć
kad bi nekud htela a jednostavno nemaš kuda poći.

Kajanje - Konstantin Kavafi

Reci tom kajanju da se umjeri,
kajanju svakako dobrom, ali opasno pristrasnom.
Nemoj se prošlošću opterećivati i mučiti toliko.
Nemoj pridavati toliku važnost sebi.

Zlo koje si učinio bilo je manje
nego što pretpostavljaš; daleko manje.

Vrlina koja ti je donijela kajanje sada
i onda je bila prikrivena u tebi.

Vidi kako jedan doživljaj, koji ti se nenadno
vraća u sjećanje, objašnjava
uzrok tvog čina koji ti je izgledao
nedostojan, ali sada biva opravdan.

Nemoj se u svoje pamćenje apsolutno pouzdati:
mnogo si zaboravio - razne sitnice -
koje su te dovoljno opravdavale.

I nemoj da misliš da si onoga kome je nepravda nanesena
poznavao tako dobro.
Verovatno je imao darove, za koje nisi znao;
ni ogrebotine možda nisu ono
što ti misliš (ne poznajući njegov život)
da su bile strašne rane koje si mu nanio ti.

Nemoj se pouzdati u svoje slabo pamćenje.
Umjeri kajanje koje je uvijek
do izmišljotine pristrasno prema tebi.

Ljudi u našim godinama Pero Zubac

Ljudi u našim godinama
ulaze u ljubav oprezno
kao neplivači u plitku vodu,
kao političari u kombinacije,
iz straha od ponovnog voljenja,
iz nesigurnosti,
a oni su zanate ljubavi
već dobrano izučili
i mogli bi biti od slatke
pouke neiskusnima,
no ostaće zavatreni
a sigurni i uspravni na ulici,
međ ljudima,
samo će u hladnim noćima,
sami i prepoznati odjednom,
izaći na začudjen sneg
i glasno zaplakati.

Ne diraj moje godine Željko Krznarić

Ne diraj moje godine
ne igraj se mojim rukama
ostavi moje usne...
Najbolje bi bilo za tebe
da odeš
da otvoriš vrata
ostaviš tu kafu koju pijemo
zaklopiš knjigu i
pokupiš tih svojih deset sličica
iz raznih razdoblja tvoga života.
Zašto me gledaš tako bezobrazno
tako toplo i nemirno
tebi ću, evo, samo tebi ću
otkriti tajnu
jer te želim spasiti od sebe i tuge
ja sam rođen u godini
loše berbe
i što možeš od mene dobiti
samo suzu na kraju.
Zato ti kažem
pokupi sve te tvoje nežnosti
skini poljupce sa mojih usana
ne ostavljaj te mirise na jastuku
jer tako te volim
a rođen sam u godini loše berbe
i znam da će sve to
loše završiti...

Кондир - Милан Ракић

Почуј, драга, речи искрене и јасне
Једне болне душе, твојој души присне, 
Пре но олуја стигне и гром страсни прасне,
И немирно срце наједанпут свисне, 
Почуј ове песме узалудно страсне.

Пре одсудног боја ја ти нисам дао
Копрену, ни бурму, ни аздију, као 
Старински јунаци, по чему ћеш мене
Поменути када стигне удес зао
И запиште деца и заплачу жене.

Сад на разбојишту лежи леш до леша.
Племићи и себри. Лежи страшна смеса. 
Ноћ се хвата. Само муња каткад блисне.
Непрегледна хрпа рањеника кисне...

Хоће ли ме наћи међу њима твоје
Бистре очи, драга? Хоће л' из кондира,
Ко претеча скромна вечитога мира, 
Пасти кап на ране што зјапе и гноје?
Хоће л' пасти капља што болове спира?

Чекам. Нигде никог. Светлост дана гасне. 
Ноћ просипа таму у часове касне,
Ни звезде на небу да за тренут блисне.
- Чекам. Нигде никог. Уз вапаје гласне
Непрегледна хрпа рањеника кисне...

Lepota Milan Rakić

Jest, nema na tebi ni jednog dela
da se mome oku mogao da skrije,
ni jednog prevoja blistavog ti tela
da se moj poljubac na nj spustio nije.

Znam te tako dobro: u rastanka čase
ti preda me stupaš sva sjajna i živa,
znam kada će suze oko da ti kvase,
znam kad ti se duša miloštom preliva,

A kad u njoj nosiš svu toplinu Juga…
Pa ipak si svakog dana nova meni,
uvek nova, uvek tako čudna druga,
i nikad slična jučerašnjoj ženi.

Ta moć tvoja čudna zaslepljava mene
raznovrsnim sjajem, mirisom i bojom.
- Oh, budi jedanput ko i druge žene.
Da odahnem najzad pred lepotom tvojom…

Secaj me se Alfred De Mise

Secaj me se kada zora bela
Sunce u svoj dvor zacaran vodi;
secaj me se dokle ispod vela
srebrnoga noc snivajuc hodi;
uzdrhtis li kad te zadovoljstvo zove
ili senka mami u vecernje snove,
cuj iz tamnog granja
glas kako odzvanja:
Secaj me se.

Secaj me se kad volja sudbine
zauvek te rastavi od mene,
kad od tuge,godina,daljine
ovo srce ocajnicko svene.
Za moju se tuznu ljubav ti pomoli.
Sta su prostor ili vreme kad se voli!
Dok je moga srca
vecno ce da grca:
Secaj me se.

Secaj me se kada slomljenoga
srca budem u san vecan pao;
secaj me se kad vrh groba moga
cvet usamljen bude nezno cvao.
Videti me neces;ali neumrlim duhom
Ko verna sestra ja cu da te grlim
Cuj u nocnoj tami
Glas ko jecaj sami:
Secaj me se...

Prve kapi kiše Zvonimir Golub

Ne postojim, ni ti ne postojiš,
možda si me sanjala,
možda sam te stvorio
od modrog kamenja,
od zvijezda koje ne vidiš,
od mesa obilježenog tvojim noktima,
od krvi koja te traži
dok napušta moje srce,
od ptica i njihova perja
visoko iznad zvonika,
od izmišljenih ruža bez imena,
od ljekovitih trava na kojima se odmaraju
tvoj plamen, tvoja košulja
i tvoje gusle,
od tebe same okupane u riječi
koja izvire iz moga grla,
od godišnjih doba koja podiže
ruža vjetrova, od snijega
koji će pasti gdje ti staneš,
od svega što nemam, miješajući sve to
sa onim što sam imao
ili sam vjerovao da imam.

Možda sam mijenjao skretnice
očekujući vlakove koji ne stižu
skupljajući ono što si odbacila,
možda sam učio napamet
stare molitve
i tvoj hljeb i tvoje vino
još su kraj moje postelje.
Nedjelja je svaki dan
ako još znam da postojiš,
naše se riječi sudaraju
i uspinju visoko na nebo,
držeći se za ruke.

Možda sam te posadio duboko u zemlju
čekajući da nikneš kad dodje vrijeme,
možda sam želio samo da me sanjaš,
ali ti spavaš zatvorenih očiju,
gledajući kroz prozor
prve kapi kiše. 

JEDNOSTAVNE MISLI - Zal Kopp

Gledam te kako niz zelenu padinu rasipas korake ,
zavidim svoj toj travi po kojoj gazis i po njoj hodas ,
promatram te oblake dok ih osmjesima posjecujes
i krivo mi je sto se u tvom pogledu izvijaju i maze .

Ovo je tek dio jednostavnih misli koje kroz mene teku ,
izmedju sna i jave cutim kako ljepotom sladis svijet
i zamisljam koliko se more trudi uljepsati svoje blago ,
sto ravnica cini da se suncokreti stalno tebi okrecu .

Otvaram svoje srce ptici sto na nebu nepomicno stoji ,
pomjeram njen red iz ociju i nudim joj veliku zvijezdu ,
pokrivena sjajnim kapima kise , slijece u moje obrve ,
poklanja mi smisao tankih vidika i svoje srebrno perje .

Kazem naglas , pa sto ako ceznem i ne mogu bez tebe ,
zar se moraju nad mojom glavom skupljati noc i dan
i zasto sutnjom zlatnog kljuna krijemo prastara znanja ,
kad mozemo sjediti i mjesecinu sa svijetom podjeliti .

Polako me stavi u kandje i povede iznad ostrih visoravni ,
izmedju njenog tijela i mene prostruje daleki vijetrovi ,
mimoisli smo velike gradove i njihova zagadjena mjesta ,
preletjeli putnike i na kraju stigli usred ostrva u vremenu .

Tu smo rece i pusti me da hodam zgusnutim zrakom sna ,
sad je i sjenka njenog kljuna zatreperila mojim likom ,
uhvacena milinom svih proteklih uzdaha mog drhtanja ,
izvadi skoljku iz pijeska i bez rijeci na zeleni kamen stavi .

U dodiru kamena i skoljke skrivena je tajna koju zelim znati ,
znam , zagrljaj istinske ljepote nije u letu niti dubini mora ,
on se cuva tamo gdje se ne skuplja mrak , gdje nema svejdoka ,
u zadnjoj niti srca i na izvoru duse , samo u nama samima .

Uspomene Desanka Maksimović

Sreća kojom me je on obasuo penila se srebrom, kao ogromni vodopad što sa neba pada.
Hujalo je sve od njegovog moćnog glasa. Ogromni prsten njiva, šuma i livada njihao se u njemu kao u zvučnom krilu.
Ni glas vetrova, ni pesma ptica, ni naša reč nije se više u moćnom huku mogla razabrati.
Stajala sam, mala kao cvet, u podnožju toga vodopada i sa strahom očekivala kad će srebrne kapi prepuniti čašicu moje duše.
Danas sedim na obali mirnog jezera u koje su se sručile sve srebrne česme moje sreće.
U njegovom dnu plove uspomene, zelene i mirne kao smrt.

Budi jaca D. Trifunovic

Necu vise da se igram toga
Nesto mi je drugo na pameti
Cini nesto od zivota svoga
Budi jaca pa mi se osveti.

Dosjeti se svake moje mane
Svega sto si nekad znala kleti
Naljuti se kad pomislis na me
Budi jaca pa mi se osveti

Zaboravi da te volim zarom
Od koga se moze umrijeti
Obraduj me samo jednim darom
Budi jaca pa mi se osveti.

Moj svet Desanka Maksimović

Moj svet se sastoji od misli mutnih,
od srca pometenoga,
od onoga što u bolu dokučim,
što naslutim,
moj svet se sastoji od nedorečenoga.

Moj svet se sastoji od sumnje u Boga,
od priželjkivanja
da ga ima negde gore,
od prigovora njegovim zakonima,
njegovoj volji da čovek bude stvoren.

Moj svet se sastoji od nespokojstva,
od prezanja pred svačim,
u njemu su i skrušenosti blage svojstva
i pobuna
što čovek prođe tek što zakorači.

Moj svet se sastoji od onoga
što se misli kad je ponoćna tama,
nestalniji je moj svet od dima,
od tuge tiši.
Stotinu vasiona svet sad u meni ima
i stotinu krugova čistilišnih.

Nepovratna pesma Miroslav Mika Antić

Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet kreneš
Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bezim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Sta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
Tu je ono za čim može da se pati
Tu je ono čemu možes srce dati.
Al' ako se ikad vratiš
moraš znati
tu ćeš stati
I ostati.
Očima se u svet trči
Glavom rije mlako veče
Od reke se dete uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se dete uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muči
i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija
opasno je kao metak
da u tebi večno klija
i ćarlija tvoj početak.

Ti za koren
nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri.
Al' kad pođeš - nemoj stati
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo čeka.
Ove su želje uvek belje
kad namignu iz daleka.
Opasno je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi večno kunja
i muči se tvoj početak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.
Zato leti.
Sanjaj.
Trči.
Stvaraj zoru kad je veče.
Nek' od tebe život uči
da se peni i da teče.
Budi takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad kreneš - kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.

Ko zna šta te tamo čeka
u maglama iz daleka.
Al' ako se i pozlatiš,
il' sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.
Nemoj nikad da se vratiš. 

Što te nema? Aleksa Šantić

Kad na mlado poljsko cvjeće
Biser niže, ponoć nijema,
Kroz grudi mi želja ljeće:
"Što te nema, što te nema?"

Kad mi sanak pokoj dade
I duša se miru sprema,
Kroz srce se glasak krade:
"Što te nema, što te nema?"


Vedri istok kad zarudi
U trepetu od alema,
I tad duša pjesmu budi:
"Što te nema, što te nema?"


I u času bujne sreće
I kad tuga uzdah sprema,
Moja ljubav pjesmu kreće:
"Što te nema, što te nema"...