Matija Bećković O međuvremenu

Iskustvo nam savetuje da se treba bojati, da treba biti oprezan, da ne treba verovati.
Iskustvo nasu uči da ne grešimo, da ne ponavljamo ono gde su drugi već stradali.
Svetu, međutim ne mogu pomoći oni koji su načisto sa životom. Svetu ne trebaju oni koji su ostali bez zabluda i snova. Oni kojima je sve jasno, očigledno, poznato i verovatno.
Svetu pomažu mladi i neiskusni, oni koji ne veruju ni u čije iskustvo. Oni koji ne priznaju argumente. Oni koji ne veruju da se istorija ponavlja. Oni koji se ne plaše da pogreše. Oni koji su gluvi za činjenice, slepi za očigledne stvari, puni iluzija, zabluda, snova, ideala, spremni za najveće podvige i žrtve.
Beznadežan slučaj ne može biti heroj. Čovek bez nade i nije pravi čovek. On je kompromitovao sve ideale i ciljeve. Da su na svetu samo takvi, život bi se zaustavio.
Spas čovečanstva je u tome što se ljudi raduju bez iskustva i što u iskustvo ne veruju. Verovati u iskustvo znači biti očajnik bez ijednog razloga za život.
Životu su potrebni oni koji bi poludeli kada bi sve znali. Oni koji bi se poubijali kada bi svega bili svesni.
Niko nikome nije ništa dokazao. Svako mora da pređe svoj put i potroši svoju meru iluzija. Niko ne nastavlja ničiju nesreću. Svako živi svoj život. Ničija starost nije nečija mladost. Ničije iskustvo nije nečiji zakon!

Kristijan Grendal Tisina u oktobru

Nežnost je postojala, način na koji su njena usta i njena koža, same od sebe, prizivale moje usne i ruke, postojala je stara prisnost, da samo ležimo jedno pored drugog i dišemo dok se napolju smrkava. Ta nežnost se uvukla sama od sebe i postojala je, bez obzira šta sam u tom trenutku mislio o njoj, o nama. Moji dlanovi su poznavali svako udubljenje na njenom telu, svako ispupčenje, kao da su se tokom godina oblikovali medjusobno, njeno telo i moje ruke, njene ruke i moje telo. Moji dodiri su više bili kao neshvatljive, ali neosporne činjenice, nego što su bila pitanja koja su čekala odgovor. Bilo je svejedno zašto volimo, kada smo vodili ljubav. Nisam mogao da znam koliko je mnogo, ili malo, ona znala, i ja više ni sam nisam znao šta mislim o svemu tome što se desilo i svemu što se pomerilo u meni, usput, tokom godina, moje večito, vrtoglavo ljuljanje izmedju sumnje i umirivanja, izmedju pitanja bez odgovora i uvenulih nada. Možda je ona, kao i ja, otkrila da putevi i lica nisu ništa značili sami po sebi, putevi koji se granaju ka nepoznatom, lica koja nam dolaze u susret, sa svojim nepoznatim pogledima, gde čovek može da bude ko god hoće. Možda je i ona morala da prizna da u početku nema nikakvog značaja kojim putem krenemo i ko ga prati, jer je našoj ljubavi svejedno koga voli, samo ako može slobodno da se kreće po tragovima koje ostavlja, kroz oči koje zadržava svojim pogledom dok hoda. Možda je i ona razumela da nam priča ne dolazi na tanjiru, da moramo da je pričamo sami i da nam priča postaje poznata tek kad se ispriča. Da ne možemo nikada unapred da znamo šta znači i koliko. Da priča mora da se priča dan za danom, korak po korak, bilo da je pričamo oklevajući ili odlučno, uverljivo ili sumnjičavo. Ipak je i ona oklevala, i ona je zastala da se zapita da li je zalutala, zar nije dozvolila da bude ponesena slučajnim granama, tokom godina u rukama pogrešnog čoveka, rastrgnuta slepom željom svoje ljubavi, da stremi onome čemu je utabala put svojim strpljivim koracima.

David Albahari - Snovi

Tanana je linija koja razdvaja svet jave od sveta sna. Većina ljudi je i ne primećuje, nego se prepušta svojim unutrašnjim časovnicima: kada otvore oči, budni su; kada ih zatvore, vreme je za snove. Kažu da svi, kad zaspimo, stalno sanjamo, samo što neki pamte snove, dok ih drugi zaborave još pre nego što razmaknu trepavice. Kažu, takođe, da nam Bog, ukoliko poželi da se obrati nekom od nas, govori dok sanjamo, jer da se pojavi na javi, sagoreli bismo od njegovog sjaja i lepote. I u snu, doduše, treba biti obazriv. Nije se jednom desilo da su neki, koji su duboko i dugo snevali, toliko odlutali da nisu stigli na vreme da se vrate. Takvi posle čuče kod linije razdvajanja, koja s one strane deluje kao kakav grdan zid, i čekaju da se otvore dveri kroz koje će se vratiti u svet, a kada se vrate u svet, vide da više ništa nije isto kao pre. Zbog toga je dobro imati na umu reči Suzan Zontag koja je govorila da ne želi da snovi tumače njen život, već da njen život tumači snove. Spinoza je, naravno, smatrao da su snovi besmislica, praznoverje koje se rađa iz straha. Edgar Alan Po je tvrdio da je sve što vidimo samo san usnut u drugom snu. Mnogo vekova ranije, Čuangce je umro ne znajući da li je čovek koji sanja da je leptir ili je leptir koji sanja da je čovek koji sanja da je leptir. A ja, kada sam bio mali, strepeo sam od mogućnosti da sam tek lik u nečijem snu, te da je dovoljno da se taj neznani snevač probudi da bi se moj život okončao. Svaki put kada bi nešto tresnulo, prepao bih se i, ukočen, ne trepćući, iščekivao kraj. Ni danas ne znam da li je moje strahovanje bilo opravdano, i ponekad, za svaki slučaj, hodam na vrhovima prstiju, nesiguran na kojoj strani se nalazim, u svetu jave ili svetu sna. Možda zbog toga verujem u tišinu, iako sada znam da nema ni snevača ni snevanih, odnosno, da je svako od nas svoj vlastiti san, koji niko drugi ne može da sanja. Niko osim umetnika. Jedino su oni u stanju da neprimetno prelaze liniju razdvajanja između jave i snova, da pohode usnule, i da zatim svojim delima, rečima ili slikama, zvukom ili glasom, saopšte budnima ono što su doznali u svetu ispod očnih kapaka. Da nema umetnika, verovatno bismo postojali u svetu bez dimenzija, nalik na senke koje sanjaju druge senke, ništa više. Zahvaljujući umetnicima, svet nam se prikazuje u potpunosti, u punoći koja bi nam imače promakla. Bez njih, bezbroj koprena nerazumljivosti stajalo bi između nas i sveta, a linija između jave i snova bila bi neprelazna ili teško prohodna, nejasna i nerazumljiva. U Talmudu, možda baš zbog toga, piše da je neprotumačeni san kao nepročitano pismo. Umetnici, dakle, pogotovo likovni umetnici, koji nisu sputani rečima, omogućavaju nam da pročitamo pisma koja bi ostala nagomilana u teško dostupnim odajama naše svesti. Oni slikaju svoje snove, a njihove slike, kao kakvi prozori, otvaraju prolaze kroz koje ulazimo u sebe i otkrivamo pravo lice sveta. Mi smo svet, svet je san, san je slika, slika smo mi. Krug je zatvoren. Ostaje nam još samo da stanemo ispred slika i da počnemo da sanjamo.

Herman Hese - Citati

Mudrost se ne može reći. Mudrost koju mudrac pokušava kazati, zvuči uvijek kao ludost.

Ozbiljnost nastaje zbog precjenjivanja vremena! Ali u vječnosti vrijeme ne postoji, vječnost je samo trenutak, taman dovoljan za jednu šalu.

Svijet je lijep kada se promatra bez želje za traganjem, jednostavno, kao dijete.

Ništa nije bilo, ništa neće biti, sve JESTE, sve ima svoje bivanje i sadašnjost.

Svi grijesi u sebi već nose oproštaj.

Ne valja kada čovječanstvo prenapreže mozak i pomoću razuma pokušava uređivati stvari koje uopće nisu pristupačne razumu. Tada se rađaju ideali kao što su ideali Amerikanaca ili Boljševika, koji su, i jedni i drugi neobično razumni, ali koji ipak vrše nasilje i pljačku nad životom, jer ga tako naivno upropašćuju. Slika čovjeka, nekada visok ideal, počinje se pretvarati u kliše. Možda ćemo je mi luđaci oplemeniti.

Ako nekog mrzimo, onda u njegovom liku mrzimo nešto što je usađeno u nama samima. Ono što nije u nama samima, to nas ne uzbuđuje.

Sretni smo samo onda kada od sutrašnjeg dana ništa ne tražimo, a od današnjega sa zahvalnošću primamo ono što nam nosi.

Bog nam ne šalje očaj da bi nas ubio, već da bi nov život u nama probudio.

…imamo u duši i sve ono što je ikada živjelo u ljudskim dušama. Svi bogovi i đavoli koji su ikada postojali….svi se oni nalaze u nama, tu su kao mogućnosti, kao želje, kao izlazi.

I najnesrećniji život ima svojih sunčanih časova i, pod pjeskom i kamenjem, svoje sitne cvjetiće sreće. (Stepski vuk)

Ja sam odabrao put egoista ili vjernika, pa obaveze prema vani smatram sporednima u odnosu na one koje dugujemo vlastitoj duši.

Mi možemo razumjeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači sebe samog. (Demian)

Mržnja prema samome sebi dovodi do iste stravične osamljenosti i očaja kao i pretjerani egoizam.

Nije sreća biti voljen. Svako voli sebe, ali voljeti drugog, to je sreća!

Nikada nisam živio bez vjere i ne bih niti dana bez nje mogao, ali sam cijeli svoj život mogao bez crkve.

Ništa na svijetu nije čovjeku odvratnije negoli da pođe putem koji ga vodi njemu samome!

Patnja zadaje bol samo zato što je se bojiš. Ona te proganja zato što bježiš od nje. Ne moraš bježati, ne moraš je se bojati. Moraš voljeti… Dakle, voli patnju. Nemoj joj se odupirati, nemoj bježati od nje. Okusi kako je ona u dubini slatka, predaj joj se i nemoj je primati s mržnjom. Tvoja mržnja je to što ti nanosi bol i ništa drugo. Patnja nije patnja, smrt nije smrt, ako ih ti ne učiniš time…

Postoji neko zlo među ljudima koje ih sprečava da se udružuju i nagoni ih da između sebe otvaraju ponor. Jedino ljubav može da ih natjera da taj jaz premoste.

Samoća je put kojim sudbina želi čovjeka dovesti sebi samome.

Silnik propada zbog sile, gramzivac zbog novca, pokorni propada služeći, a onaj koji traži nasladu propada zbog slasti. (Stepski vuk)

Srećan je ko umije da voli.

Svaka inteligentnija vrsta humora započinje time da čovjek samoga sebe ne shvaća ozbiljno.

Šta je stvarno živ čovjek – o tome se danas zna manje no ikada, pa se tako i na gomile strijeljaju ljudi, od kojih je svaki dragocjen, neponovljiv pokušaj prirode.

Što više ljubimo i darujemo se, to više naš život zadobiva smisao i vrijednost.

Većina ljudi ne želi plivati prije nego to i umije. Zar to nije duhovito? Naravno da ne žele plivati! Ta rođeni su za tlo, ne za vodu. I naravno da ne žele misliti; ta oni su stvoreni za život, ne za mišljenje! Tako, a ko misli, ko od mišljenja pravi glavnu stvar , taj u tome može doduše daleko dospjeti, ali takav je pak tlo zamijenio vodom, a u njoj će se jednom utopiti! (Stepski vuk)

Zakon ljubavi nije zapovijed nego poziv na sreću.

Život svakog šovjeka je put ka samome sebi, pokušaj puta, nagovještaj staze. Nijedan čovjek nikad nije bio potpuno i do kraja on sam; ali svaki ipak teži da to postane, jedan mutno, drugi svjetlije, svaki onako kako umije.

Heroj je onaj ko ima hrabrosti za svoju sudbinu.

Ljubav ne postoji zato da nas usreći. Ja vjerujem da postoji zato da nam pokaže koliko možemo izdržati.

Zaista nitko nije mudar tko ne poznaje mrak

Kad se drvetu potkreše krošnja, iz stabla izbijaju novi izdanci. Tako se često i duša oboljela u cvatu vraća u proljetno doba začetka i djetinjstva prožetog slutnjama, kao da će tu otkriti nove nade i nastaviti prekinutu nit života. Izdanci sočno i naglo bujaju iz stabla, ali je to samo prividni život i iz njega nikad neće izrasti krošnja.

Read more at http://mudremisli.net/herman-hesse-citati-misli-izreke-poslovice/#TAKoWih6iWlhD32s.99

Skot Pek, "Put kojim se redje ide"

"Zivot je tezak. Ovo je velika istina, jer kada jednom sagledamo ovu istinu, mi je prevazilazimo. Kada zaista shvatimo da je zivot tezak - kada to stvarno jednom shvatimo i prihvatimo - on prestaje da bude tezak. Kada jednom prihvatimo cinjenicu da je zivot tezak, ona nam postaje nevazna.

Vecina ne shvata u potpunosti ovu istinu. Umesto toga, oni manje vise neprekidno kukaju kako su njihove teskoce posebna vrsta posasti, koja se nekim cudom okomila upravo na njih ili na njihove porodice, pleme, klasu, naciju, rasu, pa cak i vrstu, nikako na druge. Ovo kukanje mi je veoma poznato jer sam i ja imao svoj udeo u njemu.

Zivot predstavlja niz problema. Da li zelimo da kukamo nad njima ili da ih resavamo i da naucimo svoju decu da ih resavaju?
Disciplina je osnovno orudje za resavanje zivotnih problema. Bez discipline ne mozemo nista resiti. Samo uz odredjenu dozu discipline mozemo resiti sve probleme.
Ono sto cini zivot teskim je to sto proces suocavanja sa problemima i njihovo resavanje veoma bolan. Problemi u zavisnosti od prirode, izazivaju zalost, tugu, usamljenost, krivicu, zaljenje, gnev, strepnju, bol ili ocajanje. Ovo su neprijatna osecanja, cesto veoma neprijatna, ponekad podjednako jaka kao i najintenzivniji fizicki bol. Upravo zbog tog bola koji sukobi i dogadjaji izazivaju u nama, mi ih zovemo problemi. Posto zivot predstavlja pred nas neprekidan niz problema, on je uvek tezak, pun je bola, ali i radosti.

Ipak, zivot poprima smisao u citavom procesu suocavanja i resavanja problema. Problemi su ostra granica izmedju uspeha i neuspeha. Problemi podsticu u nama hrabrost i mudrost. Zbog problema mi mentalno i duhovno sazrevamo. Kada zelimo da ohrabrimo razvoj i neustrasivost ljudskog duha, mi izazivamo i podsticemo ljudsku sposobnost za resavanje problema, kao sto u skoli namerno deci postavljamo probleme za resavanje. Kao sto je rako Bendzamin Frenklin "One stvari koje su bolne, poucne su". Ovo je razlog zbog koga mudri ljudi uce da ne strepe vec da rado prihvataju probleme i bol koju oni donose.

Vecina nas nije tako mudra. Strahujuci od bola koja prati probleme skoro svi mi, u vecoj ili manjoj meri, trudimo se da ih izbegnemo. Mi odugovlacimo u nadi da ce oni sami nestati. Ignorisemo ih, zaboravljamo i pravimo se da ne postoje. Upotrebljavamo i droge da bi ih sto lakse ignorisali i da bismo otupeloscu zaboravili uzrok bola. Tezimo da zaobilazimo probleme umesto da se suocavamo sa njima. Trudimo se da se iz njih izvucemo umesto da ih otpratimo do kraja.

Tendencija da se izbegavaju problemi i emotivna patnja koju oni nose osnova je celokupne mentalne bolesti. Posto svi mi posedujemo u vecoj ili manjoj meri ovu tendenciju, svi smo manje ili vise mentalno oboleli. Neki od nas ce ce ici do zapanjujucih granica da bi izbegli svoje probleme ili patnju koju oni podrazumevaju udaljavajuci se od svega dobrog ili razumnog da bi pronasli laksi izlaz, izgradjujuci kao utociste veoma slozen svet maste, koji ponekad u potpunosti iskljucuje stvarnost. Karl Jung je to lepo rekao "Neuroza je uvek zamena za legitimnu patnju". "
...

Potrebno je u sebe i svoju decu ugraditi sistem za postizanje duhovnog i mentalnog zdravlja. Ovim zelim da kazem da sebe i svoju decu treba nauciti potrebi za patnjom i njenoj vrednosti, kao i nuznosti suocavanja sa problemima i iskustvom bola koje oni nose.
Vec sam rekao da disciplina predstavlja osnovno orudje u resavanju zivotnih problema. Postace jasno da je ovo orudje tehnika patnje, sredstvo kojim dozivljavamo bol problema na kojima moramo raditi i resavati ih sukcesivno, uceci i razvijajuci se u tom procesu. Kada sebe i svoju decu ucimo disciplini, mi ucimo njih i sebe kako da patimo i sazrevamo.

Sta su u stvari ove tehnike patnje, ova sredstva za konstruktivno dozivljavanje bola, koje ja nazivam disciplinom? Ima ih cetiri: odlaganje zadovoljenja, prihvatanje odgovornosti, posvecenost istini i balansiranje."

Borislav Pekic- Besnilo

Mali ljudi se uvek za nesto osecaju krivi.U prvom redu sto su mali a zatim i zbog svega ostalog.
A veliki se nikad nizasto ne osecaju krivi.U prvom redu sto su veliki ,a zatim takodje, zbog svega ostalog.
Gluposti uvek zbuce ubedljivo samo pametne stvari izgledaju neverovatno..

Bez udaljavanja od neceg,zblizavanja s necim nema.

Strah je bolest od koje poticu sve druge.Ravnodusnost,mrznja, zloba,Gramzivost;sujeta. Nepoverljivost i sumnja.
Strah je kuga ovog sveta.Svi se boje svakog. Svi se plase svaceg. A najvise straha.

Najvisa istina je da su smrt i zivot jedno,da je univerzum njihova vecna rekombinacija i da je u takvom univerzumu biti ziv ili mrtav,zapravo,jedno te isto...

Zatomiti se mora instinkt, iskljucivo ljudski,da se unistava sve sto zivi a ne koristi. I jedan,covekov takodje, da se ponekad unistava i ono sto koristi ako se time pribavlja neko zadovoljstvo.

U prirodi uvek ima racionalne,inteligentne,pravedne raspodele tezine izmedju "dobra" i "zla", ako se ovi pojmovi oslobode antropocentrizma.Ugradjeni mehanizam prirodne pravde drzao je kosmicku vagu u horizontalnom polozaju. Ukoliko se, naravno, u stvar ne umesa covek. Vaga je onda pretezala na neku, najcesce neizvesnu stranu.Ponekad cak i suprotnu od pozeljne..

Ričard Bah "Jedno"

"Držite se svog osećanja ispravnosti, svoje unutrašnje etike, čak i kada je teško ili opasno, ili kada ljudi smatraju da ste čudni. Ta čudnovatost vas izdvaja!"

"Pogrešni koraci su isto toliko važni koliko i ispravni. Ponekad - čak i važniji."

"Sićušna promena danas, dovodi nas do dramatično različitog sutra. Postoje veličanstvene nagrade za one koji odaberu strme, teške puteve, ali godine skrivaju te nagrade. Svaki izbor činimo u ravnodušnom stilu."

"Karakter se oblikuje praćenjem sopstvenih, najviših osećanja pravednosti, verovanjem u ideale iako nismo sigurni da će se ostvariti."

"Jedini izazov naše pustolovine na Zemlji je da se uzdignemo iznad sistema smrti, ratova, vera, nacija, razaranja - da odbijemo da budemo njihov deo, i umesto toga izrazimo ono najbolje što imamo u sebi."

"Bez obzira koliko smo sposobni ili dostojni, nikada nećemo dopreti do boljeg života dok ga ne zamislimo i dozvolimo sebi da ga imamo."

"Loše stvari, nisu najgore stvari koje nam se mogu desiti. Najgora stvar koja nam se može dogoditi je Ništa!"

"Osećamo se najbespomoćnije kada smo napravili odluku ne odlučivši ništa, kada sami ne krojimo svoje živote."

"Treba sami da sledimo svoju stazu, da sledimo sopstveno a ne tudje osećanje ispravnog."

"Ljudi sa istim ljubavima nisu stranci čak i ako se nikada nisu upoznali!"

"Svi na ovom svetu - svi smo mi odrazi, svi smo živa ogledala jedni drugih."

Sanja Domazet "Božanstveni bezbožnici"

Ne postoje lepote detinjstva, postoje naše fantazije o tome, postoje retuširane slike starozavetnih bogova u sećanju, koje zapravo predstavljaju naše roditelje, postoji misao koja je gotovo senzacija, na miris uvojaka s glave nekog kliktavog Kupidona, neku od naših ranih strasti iz vremena ranih jada. Istina je da je sećanje jedini raj iz koga ne možemo biti prognani. Takodje je istina da je sećanje jedini svet u kome mi vladamo i u kome ukus jednog parčenceta ušećerenog raja umočenog u vreli aromat nečega što se zove čaj, a mogao bi se zvati i nektar i tečno zlato i melem za otečene žlezde u doba dečijih bolesti, otvara dveri nečega što mislimo da smo zaboravili, a što možda nikada nije ni postojalo. Stvaran svet samo je sirova gradja, opiljak, okrajak onoga što je moglo biti. I čega će možda biti negde drugde. "Djubrište", rekao bi Šejka. "Prokleta avlija", rekao bi Andrić. "Davos", rekao bi Tomas Man i osmehnuo se.

Matija Bećković "Kad sam je drugi put video"

Kad sam je drugi put video rekao sam:
"Eno Moje Poezije kako prelazi ulicu."
Obećala je da će doći ako bude lepo vreme.
Brinuo sam o vremenu, pisao svim meteorološkim stanicama.
Svim poštarima svim pesnicima a naročito sebi.
Da se kiše zadrže u zabačenim krajevima.
Bojao sam se da preko noći ne izbije rat,
Jer na svašta su spremni oni koji hoće da ometu naš sastanak
Sastanak na koji već kasni čitavu moju mladost.
Te noći sam nekoliko vekova strepeo za tu ženu
Tu ženu sa dve senke,
Od kojih je jedna mračnija i nosi moje ime.
Sad se čitav grad okreće za Mojom Poezijom
Koju sam davno sreo na ulici i pitao:
"Gospodjice osećam se kao stvar koju ste izgubili
Da nisam možda ispao iz vaše tašne?"
Ja sam njen lični pesnik kao što ona ima i lične ljubavnike.
Volim je više no što mogu da izdržim,
Više od mojih raširenih ruku,
Mojih ljubavnih ruku punih žara punih magneta i ludila.
Moj snu, kao asfalt izbušen njenim štiklama,
Noći, za mene sve duža bačena izmedju nas,
Ona mi celu krv nesrećnom ljubavlju zamenjuje.
Moje su uši pune njenog karmina,
Te providne te hladne uši to slatko u njima
Kad se kao prozori zamagle od njenog daha.
Kako je ona putovala pomerao se i centar sveta.
Pomerala se njena soba koja ne izlazi iz moje glave
Sumo vremena, sumo ničega, ljubavna sumo,
Još ne prestaje da me boli uvo
Koje mi je pre rodjenja otkinuo Van Gog
To uvo što krvari putujući u ljubavnim kovertama.
U staklenu zoru palu u prašinu,
Plivao sam što dalje ka pustim mestima da bih slobodno jaukao.
Ptico nataložena u grudima što ti ponestaje vazduha,
Radnice popodne na tudjem balkonu,
Već dvadeset godina moj pokojni otac ne popravlja telefon,
Već dvadeset godina on je mrtav bez ikakvih isprava.
O koliko ćemo užasno biti razdvojeni i paralelni,
O koliko ćemo biti sami u svojim grobovima.
Još oko nje oblećem kao noćni leptir oko sveće
I visoke prozore spuštam pred njene noge.
Moje srce me drži u zatvoru i vodi pred njenu kuću
Gde su spuštene zavese nad mojom ljubavlju.
Ta žena puna malih časovnika sa očima u mojoj glavi,
Taj andjeo, isprljan suncem list vode, list vazduha,
Ljubomorne zveri oru zemlju i same se zakopavaju.
O sunce nadjeno medju otpacima...
Zuje uporednici kao telegrafske žice,
Prevrću se golubovi kao beli plakati u vazduhu,
I mrtve ih krila godinama zadržavaju u visinama
Kao što mene njena obećanja održavaju u životu.
O siroče u srcu što ti brišem suze
Moja nesrećna ljubavi razmeno djubreta
Stidim se dok je ljubim kao da sam sve to izmislio.
Kuća, ništavilo na svim prozorima,
Sve je dignuto u vazduh.
Samo se još nesrećni pesnici kurvinski bave nadom.

Antoan-Sent Egziperi "Umeće malih koraka"

Ne molim te, Gospode, za čuda i viđenja, nego za snagu u svakodnevnom životu. Nauči me umeću malih koraka. Učini me sigurnim u razdvajanju vremena. Obdari me osetljivošću da odredim šta je veoma, a šta manje važno.
Molim te za razum da odredim suzdržanost i meru, da kroz život ne klizim, već da razumno određujem dnevni raspored, da primetim svetlost i vrhunce, da nađem vremena za lepotu, umetnost i kulturu.
Dozvoli mi da spoznam da snovi o prošlosti i budućnosti ne vode daleko. Pomozi mi da dobro delujem neposredno, da sadašnji trenutak prepoznam kao najvažniji.
Sačuvaj me naivnog stava da u životu mora sve dobro proteći. Obdari me treznom spoznajom da su teškoće, neuspesi i udarci stalni pratioci života – uz koje rastemo i sazrevamo.
Podseti me da srce često zamućuje razum. U pravom mi trenutku pošalji prijatelje koji ce mi strpljivo reći istinu.
Uvek ću Tebi i ljudima pustiti da mi govore. Istinu ne možemo reći sami sebi, ona nam biva kazivana. Ti znaš koliko nam treba prijateljstvo. Daj mi da budem dorastao tom najlepšem, najzahtevnijem i najosetljivijem daru.
Daj mi dovoljno mašte da u pravom trenutku, na pravu adresu uputim paketić dobrote uz popratno pismo ili bez njega.
Stvori od mene coveka koji će brazditi duboko poput broda, kako bi dotakao i one koji su “ispod”.
Oslobodi me straha da propuštam život. Ne daj mi ono što želim, već ono što mi treba.
Nauči me umeću malih koraka.

A. S. Puškin "Tatjanino pismo Onjeginu"

Pišem vam - šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
prezrenje vaše da l' ću steći,
al' ako vas moj udes hudi
bar malo trone i uzbudi,
vi me se nećete odreći.

Da ćutim ja sam prvo htela,
i za sramotu mojih jada
ne biste znali ni vi sada,
bar da se nadam da sam smela
da ćete opet k nama doći
i da ću ma i retko moći
u selu da vas vidim našem,
da se veselim glasu vašem,
da vam što kažem, pa da zatim
o istom mislim i da patim
dane i noći duge sama
dok ne dodjete opet k nama.
Al' osobenjak vi ste, znamo,
i teška vam je selska čama,
a mi...mi ničim ne blistamo,
no iskreno smo radi vama.
Što dodjoste u naše selo?
U stepi, gde moj život traje,
ja ne bih srela vas zacelo
i ne bih znala patnja šta je,
Smirivši burne osećaje,
možda bih jednom (ko će znati?)
po srcu našla druga verna
i bila bih mu žena smerna,
a svojoj deci dobra mati.

Drugi!...A' ne, ja nikom ne bi'
na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je...
Nebo je mene dalo tebi;
moj život sav je jemstvo bio
da ću te sresti izmedj' ljudi;
znam, bog je tebe uputio,
moj zaštitnik do groba budi...
U snove si mi dolazio,
i nevidjen si bio mio,
tvoj pogled me je svud proganj'o,
u duši davno glas odzvanj'o...

Ne, nije mi se san to snio,
jer čim si uš'o, ja sam znala,
sva premrla i usplamsala,
i rekla: on je ovo bio!
Ja tebe često slušah sama;
govorio si sa mnom jednom
kad prosjaku pomagah bednom
i kada blažih molitvama
buru i jad u srcu čednom.
Zar nisi ti i onog trena,
o prividjenje moje drago,
promak'o kroz noć kao sena,
nad uzglavlje se moje sag'o
i šapnuo mi reči nade
ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Čuvar duše mlade
il' kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što mene guše.
Možda su sve to sanje moje,
zablude jedne mlade duše,
a sasvim drugo sudjeno je...
Nek bude tako! Što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
pred tobom suze bola lijem
i molim zaštitu od tebe...
Zamisli: ja sam ovde sama
i nikog nema da me shvati,
sustajem i moj um se slama,
a nemo moje srce pati.
Čekam te: nade glas u meni
bar pogledom oživi jednim,
ili iz teškog sna me preni
prekorom gorkim i pravednim.
Završih! Da pročitam strepim...
Od stida više nemam daha...
Al' vaša čast mi jemči lepim
i predajem se njoj bez straha...

Ivo Andrić - pismo, 1920.

"Dragi prijatelju,
Da predjem odmah na stvar. Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obična zemlja i po svojoj prirodi i po svojim ljudima. I kao što se pod zemljom u Bosni nalaze rudna blaga, tako i bosanski čovek krije nesumnjivo u sebi mnogu moralnu vrednost koja se kod njegovih sunarodnika u drugim jugoslovenskim zemljama redje nalazi. Ali vidiš, ima nešto što bi ljudi iz Bosne, bar ljudi tvoje vrste, morali da uvide, da ne gube nikad iz vida: Bosna je zemlja mržnje i straha. Ali da ostavimo po strani strah koji je samo korelativ te mržnje, njen prirodan odjek, i da govorimo o mržnji. Da, o mržnji. I ti se instinktivno trzaš i buniš kad čuješ tu reč (to sam video one noći na stanici), kao što se svaki od vas opire da to čuje, shvati i uvidi. A stvar je baš u tome što bi to trebalo uočiti, utvrditi, analizirati. I nesreća je u tome što to niko neće i ne ume da učini. Jer, fatalna karakteristika te mržnje i jeste u tome što bosanski čovek nije svestan mržnje koja živi u njemu, što zazire od njenog analiziranja, i mrzi svakoga ko pokuša da to učini. Pa ipak, činjenica je: da u Bosni i Hercegovini ima više ljudi koji su spremni da u nastupima nesvesne mržnje, raznim povodima i pod raznim izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni, nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo većim slovenskim i neslovenskim zemljama.
Da, Bosna je zemlja mržnje. To je Bosna. I po čudnom kontrastu, koji u stvari i nije tako čudan, i možda bi se pažljivom analizom dao lako objasniti, može se isto tako kazati da je malo zemalja u kojima ima toliko tvrde vere, uzvišene čvrstine karaktera, toliko nežnosti i ljubavnog žara, toliko dubine osećanja, privrženosti i nepokolebljive odanosti, toliko žedji za pravdom. Ali ispod svega toga kriju se u neporoznim dubinama olujne mržnje, čitavi uragani sapetih, zbijenih mržnji koje sazrevaju i čekaju svoj čas. Izmedju vaših ljubavi i vaše mržnje odnos je isti kao izmedju vaših visokih planina i hiljadu puta većih i težih nevidljivih geoloških naslaga na kojima one počivaju. I tako, vi ste osudjeni da živite na dubokim slojevima eksploziva koji se s vremena na vreme pali upravo iskrama tih vaših ljubavi i vaše ognjene i svirepe osećajnosti. Možda je vaša najveša nesreća baš u tome što i ne slutite koliko mržnje ima u vašim ljubavima i zanosima, tradicijama i pobožnostima. I kao što tle na kom živimo prelazi, pod uticajem atmosferske vlage i toplote, u naša tela i daje im boju i izgled, i odredjuje karakter i pravac našem načinu života i našim postupcima tako isto silna, podzemna i nevidljiva mržnja na kojoj živi bosanski čovek ulazi neprimetno i zaobilazno u sve njegove, i najbolje postupke. Poroci radjaju svuda na svetu mržnju, jer troše a ne stvaraju, ruše a ne grade, ali u zemljama kao što je Bosna i vrline govore i deluju često mržnjom. Kod vas asketi ne izvlače ljubav iz svoje askeze, nego mržnju na sladostrasnike; trezvenjaci mrze one koji piju, a u pijanicama se javlja ubilačka mržnja na ceo svet. Oni koji veruju i vole smrtno mrze one koji ne veruju ili one koji drugačije veruju i drugo vole. I, na žalost, često se glavni deo njihove vere i njihove ljubavi troši u toj mržnji. (Najviše zlih i mračnih lica može čovek sresti oko bogomolja, manastira i tekija.) Oni koji tlače i eksploatišu ekonomski slabije, unose u to još i mržnju, koja tu eksploataciju čini stostruko težom i ružnijom, a oni koji te nepravde podnose, maštaju o pravdi i odmazdi, ali kao o nekoj osvetničkoj eksploziji koja bi, kad bi se ostvarila po njihovoj zamisli, morala da bude takva i tolika da bi raznela i tlačenog zajedno sa mrskim tlačiteljem. Vi ste, u većini, navikli da svu snagu mržnje ostavljate za ono što vam je blizu. Vaše su voljene svetinje redovno iza trista reka i planina, a predmeti vaše odvratnosti i mržnje tu su pored vas, u istoj varoši, često sa druge strane vašeg avlijskog zida. Tako vaša ljubav ne traži mnogo dela, a vaša mržnja prelazi vrlo lako na delo. I svoju rodjenu zemlju vi volite, žarko volite, ali na tri-četiri razna načina koji se medju sobom isključuju, smrtno mrze i često sudaraju. “
Ivo Andrić – Pismo iz 1920.

Ivo Andrić "Ex Ponto"

Mnogo samuješ i dugo ćutiš, sine moj, zatravljen si snovima, izmoren putevima duha. Lik ti je pognut i lice bledo, duboko spuštene veđe i glas kao škripa tamničkih vrata. Iziđi u letnji dan, sine moj!

- Šta si video u letnji dan, sine moj?

Video sam da je zemlja jaka i nebo večno, a čovek slab i kratkovek.

- Šta si video, sine moj, u letnji dan?

Video sam da je ljubav kratka, a glad večna.

- Šta si video, sine moj, u letnji dan?

Video sam da je ovaj život stvar mučna, koja se sastoji od nepravilne izmene greha i nesreće, da živeti znači slagati varku na varku.

- Hoćeš da usniš, sine moj?

Ne, oče, idem, idem da živim."

Ivo Andrić "Deca"

Mali ljudi, koje mi zovemo 'deca', imaju svoje velike bolove i druge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. Upravo, gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo davno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost.

Ivo Andrić "Znakovi pored puta"

Kad bih bio siguran da me neće čuti i odmah poslušati ona gomila prosečnih i nedarovitih ljudi koji su i inače uvek spremni da sebe i sve svoje uzdižu i precenjuju, ja bih mladim i darovitim našim ljudima dao jedan savet.
Radite, rekao bih im, svoj posao ne gledajući ni levo ni desno, ni iza sebe ni preda se, ali svoj cilj postavljajte visoko, i tražite malo od sveta oko sebe (što manje to bolje!), ali mnogo od sebe i svoga dela. Uveren sam da je većina od nas od početka udarila sebi suviše malen i suviše blizu cilj, i da je više i bolje mogla od onoga što je želela da uradi i postigne. Želite mnogo, težite smelo i daleko i visoko, jer visoki ciljevi otkrivaju i umnogostručavaju snage u nama. Težite smelo ka savršenstvu velikih dela, a radite predano i strpljivo na ograničenim i mučnim pojedinostima bez sjajnog vidika, jevtinog samozadovoljstva i tašte veličine. Ciljevima svojim živite, a trošite se neštedimice na sivim i nevidljivim poslovima svakog dana i sata. Često pomišljajte da je život jači i svet bogatiji nego što mi to u svakom pojedinom trenutku možemo da sagledamo, i ne gubite iz vida da u svakom od nas ima nepoznatih mogućnosti, da u hodu stičemo snage. Hteti daleko i želeti mnogo, kad je reč o postavljanju nesebičnih ciljeva, nije greh, nije opasno. Pogrešno je i opasno udariti sebi suviše blisku metu, jer to znači izneveriti i sebe i druge, ostati dužan životu. Budite nepoverljivi i stvarni, strogi prema sebi pri izvo?enju svake pojedinosti, skromni pri njihovoj oceni, ali kod postavljanja ciljeva budite hrabri i velikodušni, mislite smelo i gledajte daleko.

Tezi da budes srecan!

Idi smireno kroz buku i užurbanost i seti se mira koji
možeš naći u tišini.
Koliko je moguće, budi
u dobrim odnosima sa svim ljudima.
Govori svoju istinu smireno i jasno i slušaj druge,
čak i glupe i neuke;
i oni imaju svoju priču.
Izbegavaj bučne i nasilne osobe,
one su teret duhu.
Ako uporediš sebe s drugima, možeš postati
ogorčen ili ponosan; jer će uvek biti većih i manjih od tebe.
Raduj se svojim dostignućima i planovima.
Održi zanos za svoj lični poziv, ma koliko on skroman bio;
to je prvo blago u promenljivim vremenima
Budi oprezan u svojim poslovima; jer svet je pun prevara,
ali neka te to ne ometa da vidiš vrline koliko je ima.
Mnogi ljudi teže za visokim idealima i svuda je život pun heroizma.
Budi ono što jesi. Budi svoj!
Pogotovu nemoj glumiti ljubav.
A nemoj biti podrugljiv prema ljubavi,
jer uprkos ogorčenosti i razočarenjima, ona je večna kao trava.
Spokojno primi iskustvo godina, skladno napustajući stvari iz mladosti.
Ali nemoj sam sebe žalostiti izmišljotinama. Mnoga strahovanja nastaju od umora i usamljenosti.
Osim održavanja zdrave stege, budi blag prema sebi.
Ti si dete svemira, ništa manje nego sto je drveće i zvezde.
Imaš pravo biti ovde.
I bilo ti to jasno ili ne, nema sumnje da se svemir razvija kako treba.
Dakle budi u miru s Bogom, ma kako ga zamisljaš, i bez obzira kakav ti je posao i čemu težiš u bučnom komešanju života, zadrži mir u svojoj duši.
Pored sve prljavštine i jadikovanja i porušenih snova, ovo je ipak divan svet.
Budi pažljiv! 
Teži da budeš srećan! 
Tekst pronadjen u napustenoj crkvi krajem 19-og veka.