Misao se gubi, nestaje i toneu dolini plača,
gde se nada kupa,gde stradanja žive,
gde se suze ronei gde točak patnji klopara i luta.
I dok mis'o spava, klonula, u miru,
izvija se ljubav na krilima noći,
i sa sobom nosi razlupanu liru,
i kreće se, lebdi po mojoj samoći.
Kao eho sreće, bez šuma i glasa,
preko tajnih snova visinama stremi,
kao zora nebom zračno se talasa,
kao veče u noć gubi se i nemi.
I trag joj ostaje, i slika se stvara:
nebo plavo, vedro, kao njeno oko,
pogled koji priča, teši, razgovara,
pojima i voli i gleda duboko.
Ja osećam dušu i svoju i njenu:
obe, večne, stoje na jednom osmehu,
na jednom prostoru, dalekom vremenu,
koje katkad stupa i šapće utehu.
Нема коментара:
Постави коментар